RASPALA GENERACIJA

Čak i kada se trudim da predstavim sebe kao okorelu pesimistkinju, nešto me povuče na drugu stranu i krenem svim silama da se izvlačim iz ponora ostrašćenosti. To izvlačenje je poprilično težak poduhvat s obzirom na to da živim u sranje (jer malo je reći „failed“) državi. Verovatno bežim od toga da postanem  samo još jedna od onih koji „samo seru, a ništa...“, a intimno se trudim da ne odem na onu drugu stranu i postanem jedna od onih „ovaj narod ovde ima dušu kakve nema nigde“ (čitaj: mnogo se pije i mnogo se daje strancima da piju). Pa, tako u neobaveznim čavrljanjima sa društvom balansiram između ova dva ekstrema od kojih ni jedan nema veze s mozgom. Suština je da mi se ide na Kubu. Sad mi se ide na Kubu (dok nam ne ode i Kastro, što bi rekli). Zašto baš na Kubu? Pa, verovatno zbog onih srednjoškolskih „Če Gevara – Fidel“ tripova kad još ništa nismo znali. Samo smo lepili postere koji su bili simbol nečega u šta smo zaista verovali da postoji tamo negde i da ćemo ga baš mi uvesti ovde – simbol nekog bunta protiv sistema, slobode, pravde, jednakosti (šansi, razume se). Jeste smešno. Onda kad nismo znali ni šta je tačno komunizam, a kamo li ovaj ili onaj liberalizam, ni šta je to koji kurac bilo na Kosovu, pa su oni bili milosrdni, ni kakve veze imaju nafta i rat, ni šta je nacionalni interes, ni ko je tačno Koštunica, ni šta je „Zapad“, a boga mi, ni šta je Zapadni Balkan. I bilo je to nekako kul vreme. U međuvremenu, propadoše (skoro) sve predstave o tom svetu spolja kao da ih nije ni bilo. I što je najgore, „ova generacija“ (a i ja sa njom) je toliko mlitava da je otprilike poslednja na svetu koja će u ovu zemlju da uveze govno, a kamo li bunt protiv sistema, slobodu i tako. Šta se desilo? Nemam pojma. Nema nas nigde. Na fakultetima pocepani na neke „frakcije“ (ej,živote!), posle fakulteta na još neke gore „frakcije“. Tako bude kad politika oličena u imenima stranaka i njihovih glasnogovornika uđe svuda. I u mladost. Onda ona jede iznutra i sve bude trulo na sve strane. Ima, naravno, svetlih primera. Cimaju se ljudi, organizuju neke proteste ni od čega. Protest u znak podrške slobodi medija, protest u znak podrške onoj budaletini što ga naivni nazivaju ministrom da da ostavku. Dođe petsto ljudi. A koliko ono beše ima studenata u Beogradu? Koliko beše mladih u Beogradu? Koliko ono beše ima stanovnika ovaj grad? A koliko Srbija? A koliko Srbija koja nije glasala za Vučića Kralja? A čovek jeste Kralj. Jebe nas u zdrav mozak i ne izgledamo kao da nam se ne sviđa. Baš naprotiv – ne izgledamo nikako jer nas nigde nema. Na ulicama nas u formi mirnih protesta sigurno nema. Ne zovem na bunt, samo pitam gde je. Možda je medijski mrak, al' nije nam to neki izgovor, mada može da bude ako ga baš tražimo. A mi ga, očigledno, baš tražimo. Suština je i dalje da mi se ide na Kubu na nekih mesec dana, a ne mogu. Trebalo bi da ću moći u nekom razmaku od pet do deset godina od ovog trenutka (i to ako čitav kosmos bude na mojoj strani). Ali ja hoću na Kubu sa 25 i na mesec dana i hoću da Fidel bude tamo. Unapred se ograđujem od mogućih optužbi da sam komunjara, jer nisam. Samo ima nešto u tom tripu sa Kubom. Ne znam šta, možda raspali delići neke romantičarske ideje. A i nije bitno gde. Shvatate poentu, a ona je da treba da možemo da putujemo (a putovanje nek bude metafora za ko šta hoće) jer smo prethodno uštekali neke pare od plata. A mi ne samo što smo mladi i što ne možemo da putujemo jer, je li, nema tih plata, nego smo i potpuno nesvesni društva u kome živimo, pomereni negde sa desne strane i tu stojimo bez grama mozga. A sećate se onih priča o '68.-ima i drugim slavnim precima? Ili su i to samo neke romantičarske ideje?

Zato

ne zovem na bunt, samo pitam gde je.